15 Pitanja za Kristinu Bulat – Mlada violinistkinja o studiranju i životu u Kini!

Zdravo ,Kristina! Ti si jedna od retkih osoba, koje su prevremeno završile sa pohađanjem osnovne škole. Potom si se opredelila da upišeš Muzičku školu „Josip Slavenski“, nakon čega si se odlučila za studije na FMU-u (Fakultet muzičkih umetnosti) u Beogradu. Da li ti je to teško palo i zašto si se odlučila za violinu?

• Ja sam rođena i odrasla u muzičkoj porodici, i moj otac je profesor violine. Verujem da je taj put kojim sam krenula došao prirodno. Naravno da me je još kao malo dete zanimala violina i muzika, sećam se da sam kao jako mala najviše volela Mocartov Alegreto, i pesmice iz crtanih filmova. Dakle, uvek sam bila okružena muzikom, samim tim je izbor bio jasan. Moje detinjstvo je bilo lepo, prolazilo je u sviranju, raznim takmičenjima i nastupima koji su uvek bili bez nekog stresa. Pošto sam tako rano krenula u nižu muzičku školu, a potom i srednju sa 12 godina, imala sam osećaj kako sam u prednosti u smislu da mogu više kompozicija da prođem a i da se potrudim da ih na izvedem dobro u muzičkom smislu. Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu sam upisala sa 17 godina a ne sa 16, jer sam mislila da mi je potrebna dodatna godina u tom ”bezbrižnom” okruženju srednje škole. Naravno, i na fakultetu je veliki broj studenata koji studiraju od svoje 16,17 godine i ni u kakvom smislu ne zaostaju, štaviše velika je prednost. Ipak ste u mogućnosti da diplomirate vrlo mladi, sa svega 20 godina, i to vam daje mogućnost da sa dobrom osnovom nastavite studije u inostranstvu ili na nekom drugom fakultetu, a muzičari bi trebalo da rade sa što više različitih pedagoga kako bi stekli što više iskustva.

Kako ti je bilo na muzičkoj akademiji? Koliko si vežbala? I koliko treba biti uporan?

• Godine provedene na FMU-u su, svakako, bile najlepše. Ne kaže se bez razloga da su studentske godine najbolje. Što se samih studija tiče, sa dobrom organizacijom se bez problema slušaju sva predavanja i vežba instrument dovoljno. Verujem da je dobro da su studenti akademije posvećeni svim predavanjima, odnosno ako svirate violinu, ne znači da treba izučavati samo taj instrument, već i druge instrumente, analizu muzičkih oblika, harmoniju, kontrapunkt, istoriju itd. Što više znate o pozadini neke kompozicije, imaćete bolji pristup.
  Vežbanje instrumenta je individualno, ne postoji tačan broj sati koji se moraju ispuniti da bi neko bio uspešan ili dobar. Jednostavno, vežbanje instrumenta je proces koji zahteva da vam glava radi, i da razmišljate i o tehničkim problemima i kako ih najbolje i najbrže savladati, a u isto vreme kako odsvirati fraze. Nije toliko jednostavno koliko zvuči, ali verujem da rad i upornost daju najviše rezultata. Sviranje bilo kog instrumenta se uči od malih nogu i traje do kraja života. Svako ima svoj doživljaj određene kompozicije i uz poštovanje osnovne namere kompozitora, svako izvođenje ima svoj šarm. Međutim i kada dostignete najbolje što ste mogli u izvođenju nekog dela, uvek može da bude bolje i nešto se može promeniti. Valjda je u tome i čar muzike. Dva i dva su četiri, ali u muzici nije tako jednostavno jer formule za ”konačnu istinu” nema.

Zašto si odlučila da nastaviš školovanje u inostranstvu?

• Većinu muzičara vuče potreba da uče od različitih pedagoga i da nastupaju u što više koncertnih sala u svetu. Najprivlačnije su uvek bile zemlje poput Austrije, Nemačke, ipak su to prestonice klasične muzike. Odnos države i ljudi prema klasičnoj muzici je drugačiji nego u Srbiji i zemljama Balkana. U mom slučaju, želela sam da uklopim mogućnost da učim od dobrog pedagoga a da živim u nekoj dalekoj državi, po mogućnosti državi u Aziji.

Zašto si izabrala baš Kinu, da li su i druge zemlje bile u opticaju?

• Mogu da kažem da sam uvek bila zainteresovana i za Japan, Koreju, Indiju, Tajland. To su sve države sa različitim kulturama, običajima i jezicima. Ipak se od svih najviše izdvajala Kina, pre svega me je zanimala tradicionalna muzika, kao i filmovi, istorija, filozofija a uz to je proizašlo interesovanje za kineski jezik. Moj fokus je bio da odem isključivo u Kinu, tako da nisam razmišljala o drugim državama kao mestima gde bih se školovala ili živela, iako su i npr Japan i Koreja poznate kao države sa ozbiljnim fakultetima i dobrim prilikama za studente iz inostranstva. Sve to deluje tako daleko i nestvarno kada posmatrate iz Srbije i nisam sigurna koliko je ta ideja zanimljiva među studentima, jer se ipak češće odlučuju za države u Evropi ili Americi, što zbog jezika, što zbog daljih planova za život, ili daljine i razdvojenosti od porodice. Čini mi se da je možda daljina najviše presudna.

Govoriš kineski jezik, koliko ti je boravak u Kini pomogao u znanju kineskog?

• Pre svog odlaska u Kinu, završila sam tri semestra kineskog jezika u Institutu Konfucije u Beogradu. Sve je počelo spontano, kada sam tražila materijal za pisanje seminarskog rada ”Džez u Šangaju 1920-tih godina”. Tada mi nije ni palo na pamet da učim kineski, jer je delovalo nestvarno. Tako je sve počelo, a po mom mišljenju bez tog predznanja teško ide snalaženje u Kini. Opet, u velikim gradovima neko će možda i znati engleski, ali ja sam ga vrlo malo koristila. Uz osnovno znanje kineskog jezika, koje sam imala, po dolasku u Kinu sam mnogo naučila. Tamo nisam imala časove, nego sam sama učila, ali kada svakodnevno slušate predavanja na kineskom, i slušate ljude kako upotrebljavaju svakodnevne rečenice, onda ih i sami zapamtite i koristite.

Kako si se snašla u Kini? Koliko ti je bilo potrebno vremena da se snađeš?

• Kina je ,i više nego, ispunila sva moja očekivanja. Otišla sam sa nekom određenom idejom kako će to sve izgledati, ali me je Kina potpuno oduševila. Upravo zbog te daljine i druge kulture ljudi misle da je teže snaći se. Ja sam imala suprotno iskustvo, tamo sam se više osećala kao kod kuće nego bilo gde u Evropi. Kinezi su odgovorni, i praktični, sve je vrlo dobro organizovano, počevši od samog kampusa u kom sam živela, do svakodnevnog života. Svima je već poznato da se sve plaća preko interneta, i to svojim telefonom. Gradski prevoz se takođe plaća telefonom, taksi isto tako. Računi za stan, rezervisanje karata, hotela, aviona, voza.
  Jedino privikavanje je bilo vezano za hranu. Hrana je fenomenalna, i nema veze sa onim što se jede kod nas kao kineska hrana. Jela su raznovrsna, i izbor restorana je veliki. Kinezi imaju običaj da jedu po restoranima, jer mnogo rade, i zato je sve tako praktično i jednostavno. Pošto je to zemlja čaja, kafa im je skupa i jako čudna, što je Evropljanima najveća zamerka.
  Takođe, začudila sam se bolnicama, koje su isto tako genijalno organizovane. Pri prvom dolasku dobićete svoju karticu i onda sa njom i zakazujete pregled, skener, podizanje lekova na recept i sl. Sve u svemu, opšti utisak je da je glavni cilj da se život olakša i bude praktičan. Svi fakulteti i kampusi funkcionišu sa studentskim karticama, kojima vi uzimate sobe za vežbanje, plaćate obrok u kantini ili nešto iz prodavnice, štampanje nota, hemijsko čišćenje, frizera… Dakle, sve unutar kampusa možete sa svojom karticom na koju dopunjujete novac.
  Ja sam otišla u Hangdžou, grad u blizini Šangaja, sa oko 10 miliona stanovnika. Nama možda manje poznat, ali Hangdžou je jedan od najlepših gradova u Kini i svi Kinezi to ponosno izjavljuju. Postoji izreka kod njih ”Na nebu je raj, na zemlji Hangdžou”. U Hangdžou je prestonica Alibabe i drugih velikih kompanija, te je grad jako razvijen i bitan za celu Kinu. Takođe, najbolji zeleni čaj na svetu dolazi upravo odavde, zbog idealne temperature i količine kiše. I zaista, svuda se mogu videti polja čaja i tradicionalne čajdžinice.
  Nemoguće je opisati koliko su Kinezi dobrodušni. Tako veliku dobrodošlicu nisam nigde doživela. Ne mogu ni da nabrojim koliko mi je ljudi pomagalo u početku tokom procesa snalaženja. Jednostavno, bilo koga na ulici da zaustavite da pitate nešto, npr za smer, potrudiće se da vam objasni na sve načine. I od strane profesora i studenata sam bila više nego prihvaćena, i taj osećaj je neprocenjiv. Mogu reći da je dosta drugačije nego u Evropi. Čini mi se da se trude da više poštuju druge ljude.

Najbolje i najgore sećanje koje nosiš odande?

• Najbolja sećanja su ”Mesečev festival” početkom oktobra, kada su me profesori i studenti vodili na ceremoniju u hramu. Čeka se da izađe pun mesec, pre toga se ruča i jede se specijalni kolač od pirinča koji se zove ”Mesečev kolač”. Dozvolili su mi da učestvujem u ceremoniji koja se odvijala na otvorenom pored reke, ispod punog meseca. Taj prizor, ljudi pod mesečinom, miris mirišljavih štapiće iz hrama, i zvuka vode koja žubori ću pamtiti zauvek. Drugo sećanje je Novogodišnji koncert na kom sam učestvovala kao solista sa orkestrom, i kao zamenik koncertmajstora. To je za mene bila velika čast i zaista sam uživala u probama sa orkestrom.
  Najgore sećanje… Ne bih rekla da se išta dramatično desilo da mi pokvari celo iskustvo, jedino je bilo tužno kada su praznici i svi studenti odu kućama, a ja bih ostajala sama u kampusu. Ali pošto je toliko veliki grad, uvek može da se nađe nešto da se radi.

Opiši društvo, kulturu, i sistem u Kini?

• Kao što sam rekla, Kinezi su zaista divni, uvek spremni da pomognu, možda su malo povučeniji od Evropljana. Postoje neka pravila na koja se brzo navikneš, npr. ukoliko ti neko sipa hranu u tanjir, ili alkohol u čašu, to se nikada ne odbija. Jedino ukoliko svoju čašu okrenete naopačke na sto. Dopada mi se što kada idete u goste uvek morate da se izujete i uvek imaju papuče za goste, tako da je sve jako čisto. Čaj se pije redovno i pošto je toliko kvalitetan to je pravo uživanje. Kinezi vole da časte jedni druge a naročito svoje goste, i nema deljenja računa, možete jedino da se svađate sa njima oko toga ko će da plati ceo račun, ali i tu ćete izgubiti. Napojnice ne postoje, i takva je kultura, jednostavno ne treba ni da se trudite da ostavite napojnicu.
  Kinezima je jako bitna porodica i novac, te nije retko da vas pitaju iako ste se tek upoznali kada planirate da se udate, oženite, kolika vam je plata, da li imate dečka, devojku i sl. Ukoliko ste u većim gradovima kao što su Peking i Šangaj, nije toliko često da vas zaustave i pitaju nešto ili zamole da se fotografišu sa vama, dok je to jako zastupljeno u manjim mestima, meni se čak dešavalo i u Hangdžou. Možete ih i često čuti kako dovikuju strancima da su lepi. Imaju neku zamisao da su stranci jako lepi ljudi i to što traže da se fotografišu sa vama zaista je iz najvećeg divljenja, nisam stekla utisak da je iz neke druge namere.
  Trude se da svi imaju svoje mesto, odnosno studenti nakon završenih fakulteta mogu prilično lako da nađu posao u struci, i čini mi se da ima dovoljno mesta za sve. Država se trudi da svoje ljude školuje u inostranstvu i da im onda da priliku i uslove da rade i žive u svojoj državi. Mislim da bi na to trebalo i ostale države da se ugledaju.

Da li planiraš da se vratiš?

• Mislim da je Hangdžou moj dom, i nešto o čemu sam maštala čitavog života. Obišla sam dosta gradova Kine, ali apsolutno želim da se vratim u Hangdžou. Trenutno to sve izgleda nemoguće zbog ove grozne situacije u kojoj se nalazi ceo svet, ali verujem da će sve biti drugačije uskoro, i da će život nastaviti svojim tokom, pa tako i ljudi sa svojim životnim planovima.

Koliko se Kina razlikuje od Srbije, ima li uopšte sličnosti?

• Od sličnosti mislim da je gostoprimstvo. I naravno, oba naroda su jako ponosna na svoju kulturu i nasleđe, trpezu. Čini mi se da se u Kini mnogo više radi nego u Srbiji, jednostavno rade po ceo dan, ali su im uslovi i plate dobri i onda ne izgleda da im teško pada. Uz mnoge praznike koje imaju, naprave i slobodnog vremena za putovanja. Generalno su štedljivi, i vole da piju svoje tradicionalno piće od pirinča, kao što Srbi vole da piju rakiju.

Šta bi u Srbiji promenila, kada je u pitanju studiranje uopšte i studiranje u tvom domenu?

• Zna se odavno da su klasična muzika i druge umetnosti na poslednjem mestu u Srbiji, dok je u Kini porast u negovanju umetnosti. Srbija ima mnogo talentovanih muzičara, ali oni nemaju dobre uslove za studiranje, a ni dobre uslove za posao kada diplomiraju. Jako je teško naći posao u struci, i većina ljudi ili radi više loše plaćenih poslova, ili se spakuju i odu u inostranstvo. Volela bih kada bi Srbija zadržala svoje talente i omogućila im uslove za studije i rad. Šteta je da svi završe u inostranstvu, radeći za druge orkestre i škole, umesto da skupljaju znanje tokom studija u Srbiji i inostranstvu, a onda da to znanje prenose na nove generacije, baš kao što Kina radi. Takođe je teško što je organizovanje koncerta u Srbiji mučan proces, i u većini slučajeva nije plaćen. Nekako se naši diplomirani klasični umetnici ne doživljavaju kao profesionalci, nego se očekuje od njih da sviraju po raznim događajima ni za kakve ili minimalne iznose. Nadam se da će se ovo promeniti u budućnosti, ali za sada ne obećava.

Da li je teško biti violinistkinja u Srbiji?

• Da, kao što sam već i napomenula, biti solista je nemoguće. Od organizovanja solističkih koncerata se slabo može zaraditi u Srbiji. Nakon diplomiranja, ljudi čekaju godinama za mesto u orkestru a i u školama nije bolja situacija. Uglavnom ljudi koji sanjaju o muzičkoj karijeri u Srbiji, vrlo brzo odustaju od toga. Kod nas je još uvek najtraženije i najplaćenije izvođenje narodnjačke muzike, i to je super za ljude kojima to odgovara.

Da li bi mladima iz Srbije preporučila škorovanje u Kini?

• Apsolutno. Verujem da su slična iskustva osobama koje su studirale i druge predmete, ali ja kao violinistkinja imam samo reči hvale. Svetski su poznati muzički konzervatorijumi u Šangaju i Pekingu, ali se znanje jezika mora steći. Međutim, u Kini radi dosta profesora iz celog sveta kao i Kinezi koji su se školovali u inostranstvu. Dakle kvalitet studija je na visokom nivou. Najviše dolaze studenti koji studiraju kineski jezik. Koliko znam, Kina je poznata i po dobrim fakultetima iz tehničkih i prirodnih nauka.

Kakvi su tvoji planovi za budućnost?

• Ne znam koliko mogu da govorim o planovima za budućnost u ovoj situaciji u kojoj se svi nalazimo, ali u suštini najviše bih volela da savladam kineski jezik što bolje, i da se vratim tamo bar na još nekoliko godina, kako bih mogla detaljnije da proučim kineska dela za violinu, da obiđem još gradova i mesta u Kini.

Kako se snalaziš u ova čudna vremena?

• Trudim se da radim što više kako bih zadržala osećaj mira. Učim kineski više nego inače, bavim se jogom, pišem radove na temu kineske muzike… Ima i gorih stvari od sedenja kod kuće, iako je neizvesnost prisutna, moramo se potruditi da radimo na sebi najviše što možemo.